Jedna moderna baba o sadašnjim srpskim devojakama: One su proste, završni prostakluk im je organizovala škola, a roditelji platili

Foto: vk.com
Decu više ne vaspitava škola. Školi je zabranjeno da bude vaspitna ustanova. To ne dozvoljava NSP (“Novi” svetski poredak). A mi se na to uništenje roditeljskog kapitala primamo k`o muve na lepak… Ja jesam stara, ali nisam zastarela. Farbam se u platinasto sa ponekim ljubičastim pramenom. Kad se to prvi put opere, postaje boja meda s crvenkastim. Pa nisam luda da idem lila na štrafte kroz grad…

Šta će Bog da mi kaže na tu moju infantiliju u sedmoj deceniji – nemam pojma. Molim Ga da se pre smrti uozbiljim. Dakle jesam za novine, za radosno, za lepršavo. Ali ne za blesavo. Blesavo je glupo.

Zašto jedna baba hoće da priča o modi? Zato što je stara i naučila je da pravi razliku između mode i gluposti, između mode i “seljanije”, između mode i satanizma. Baba zna šta je gracioznost mlade devojke. Zna šta je elegancija. Takva je. Takva je baba. Baba koja povraća na kič. A pošto nije damski povraćati javno, ona to iznutra, s dubokim uzdahom… A sad mi je neprekidno muka. Od blesavosti devojačke. Od njihove neupućenosti u finoću. Pa ko će njih da uzme jednog dana?! Hoće li im roditelji kupiti i muževe…? Ima takvih zetova na tržištu… U tatinom partijskom podmlatku posebno.

Šta mi se zgadilo? Ma ništa sad… To mi se desilo odavno. Sad mi se samo taj hroničan bol pretvorio u akutni zbog maturskih proslava. To je postala jedna skupa džiberija, da se, ono malo normalnih (“normalnih” uslovno rečeno) pita zašto roditelji to dozvoljavaju. Šta? Pa, evo šta mi ispričaše kako to izgleda.

1. Škole u centru Beograda organizuju proslave maturskih večeri u najskupljim hotelima. Posebno su na ceni neki. To košta 7-7.500 dinara. Pa, bre, ručak za svadbu košta 30 €! Šta u vreme posta za klince košta 60 €, ako svako plaća svoje piće posle one flaše vina koja stigne na sto?! Pa… Ima razloga da toliko košte. U to je uračunato sve što deca izlome… Lome?! Lome, jašta, kao da su Grci, ali ne lome gipsane tanjire, nego lupaju čaše, onako pijani. Niko ih ne opominje. Pa platiće. Maturski se “slavi jednom u životu”.

2. Sad postoji nešto što se zove “ispraćaj na maturu”. To ti pred hotel dođu roditelji, prijatelji i onda se oni tu slikaju i to traje od 20 do 21 čas. Sećam se da sam pre jedno 30 godina gledala slike iz Rijeke sa proslave tamošnje mature. Tamo su u hotel odlazili roditelji, nona, did, teta ili barba, i sa decom i profesorima su slavili dotadašnje školovanje dece. Posle tog dana, deca su inače već postala punoletna, oni odlaze u život, praveći svoje izbore. To je matura. Odrastanje. S devojkama su dolazili pratioci. Imale su dugačake haljine. Pratilac bi joj darivao buketić i dopratio bi je do stola za kojim su već sedeli oni koji su je odškolovali. Bila je to svečanost za – sve. Haljine su bile iz Trsta, a čitava ta ceremonija sa Divljeg zapada, ali onog uglađenog. Onog koji je hteo da bude fin kad je završio sa Indijancima, pa bi da mu deca sviraju klavir. A mi? Od svega toga, naši roditelji – samo do ulaska u hotel. Ko hoće da uđe unutra i on mora da plati 7.000. Mogu da uđu i stranci. Isto 7.000. Plate i mogu da gledaju našu decu. Niko se nije prijavio ove večeri o kojoj sam slušala.

vise na narednoj strani: